Борба против корупције

КОРУПЦИЈА

Нема јединствене, универзалне, свеобухватне дефиниције корупције. Она се манифестује на разне начине, присутна је миленијумима, мењала се како су се мењале друштвене околности, па су се мењале и дефиниције, у складу са правним, културним, друштвеним оквиром.

Сам израз потиче од латинске речи „цорруптио” која означава кварење.

У правном систему у Србији корупцију дефинише Закон о Агенцији за борбу против корупције као „однос који се заснива злоупотребом службеног, односно друштвеног положаја или утицаја, у јавном или приватном сектору, у циљу стицања личне користи или користи за другога”.

У упоредној пракси у свету, корупција се најчешће схвата као злоупотреба овлашћења ради личне користи.

Корупција постоји у политичком систему уколико се не поштују два важна принципа – да властодршци морају да се руководе општим интересима политичке заједнице, а не посебним интересима оних који власт врше и оних који их подржавају; да свака политичка воља, па и воља већине када је она на власти, мора да се потчињава извесним раније донетим правилима (у виду основних закона или Устава) око којих постоји релативно широка сагласност у друштву у погледу ваљаности тих правила, и да не сме доминирати арбитрарна политичка воља оних на власти, па била то и воља „највеће већине”.

Корупција штети држави, развоју демократије и економском развоју, наноси финансијску штету кроз утицај на смањење нивоа инвестирања, угрожава нормално функционисање унутрашњег тржишта и смањује ниво јавних прихода. Она наноси штету целом друштву и тако што се организоване криминалне групе служе корупцијом како би починиле друга тешка кривична дела, као што су трговина наркотицима или трговина људима. Такође, уколико се не сузбија, корупција може да подрије поверење у демократске институције и ослаби одговорност политичког вођства.

БОРБА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ

Борба против корупције је процес у којем се одређују стратегије и начини за заустављање корупције, онемогућавање њеног даљег ширења, као и за њено смањење на меру која не угрожава сигурност и стабилност једног друштва и државе.

Борба против корупције треба да буде осмишљена, организована и систематична. У тој борби најбитније је зауставити корупцију у оквиру власти, државних органа и институција. Када се корупција из власти организовано и системски рашири, борба против ње треба да буде системска и систематична. Искуство је показало да је у борби против корупције потребно онолико времена колико се корумпирана власт њоме служила. Другим речима, ако власт 10 година организовано шири корупцију, потребно је најмање 10 година да она буде сузбијена и сведена у подношљиве границе. Корупција се никада не може до краја искоренити, као и све појаве настале током историјског развоја друштава. И када се борба против ње у једном друштву и држави оконча, потребно је корупцију стално наџирати и контролисати. За борбу против корупције у друштвима у којима је она толико раширена да је постала начин живота, односно да је учвршћен коруптивни образац деловања и понашања у задовољавању потреба и интереса грађана, потребно је осмислити три стратегије: дугорочну (која би трајала онолико колико се корупција на организован начин ширила), средњорочну (којом би корупција била заустављена и сведена на најмању могућу меру у оквиру власти, државних органа и институција) и краткорочну (која би трајала најмање две године и која би показала прве позитивне резултате – то је период у којем се показује како начини у борби против корупције функционишу, дају резултате и охрабрују грађане у борби против корупције). Циљ дугорочне стратегије је смањење корупције на ниво најразвијенијих демократских држава света (између три и пет процената). Та стратегија омогућава искорењивање коруптивног обрасца из свести људи. Средњорочном стратегијом корупција се своди процентуално до 10 одсто. Смањење корупције на тај ниво значи прочишћавање корупције у власти. Најбитнија и најважнија у борби против корупције јесте краткорочна стратегија којом треба зауставити ширење корупције и показати ефикасне и рационалне резултате у борби против ње. Од краткорочне стратегије зависи успех средњорочне и дугорочне стратегије.

Стратегија борбе против корупције обухвата следеће мере:

1)          доношење системских антикорупцијских закона и закона који произлазе из њих, којима се покрива регулатива у свим сегментима државних и јавних делатности;

2)          опоравак политичких институција и државних органа који ће спроводити борбу против корупције (у првом реду полиције, тужилаштва и судова);

3)          формирање мреже контролних механизама који ће пратити рад политичких институција и државних органа који реализују борбу против корупције (на пример, Агенције за борбу против корупције, Државне ревизорске институције и других);

4)          подизање нивоа свести грађана о борби против корупције;

5)          јавно праћење случајева корупције; и

6)          решавање случајева корупције за које постоје материјални докази.

АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ

Агенција за борбу против корупције основана је Законом о Агенцији за борбу против корупције, који је парламент усвојио октобра 2008. године. Она има надлежности у области превенције и едукације, док су репресивне надлежности у рукама редовне полиције и тужилаштва.

Почела је да ради 1. јануара 2010. године када је почела примена Закона и преузела је послове и стручне службе Републичког одбора за решавање о сукобу интереса. Закон је, поред осталог, у надлежност Агенције ставио област решавања о сукобу интереса, контролу финансирања странака и изборних кампања, наџор над спровођењем Националне стратегије за борбу против корупције и Акционог плана.

Агенција може покретати иницијативе за измене прописа у области борбе против корупције, она води регистар функционера, регистар имовине и прихода функционера и друге регистре, поступа по представкама грађана, уводи и примењује програме едукације у вези са корупцијом, издаје смернице за развој планова интегритета у јавном и приватном сектору.

Агенција нема овлашћења да спроводи истраге, али постоји неколико активности које имају елементе истраге – провера имовинских извештаја функционера и провера извештаја о финансирању политичких субјеката. Уколико утврди да функционер није пријавио тачне податке о имовини и приходима, са намером да прикрије податке, Агенција може поднети кривичну пријаву.

За кршење прописа у вези са акумулацијом функција, сукобом интереса, пријављивањем поклона, преношењем управљачких права, Агенција води 9 поступке против функционера и може им изрећи упозорење, препоруку за разрешење или, у случају директно изабраних функционера (посланика, одборника, председника) – меру јавног објављивања одлуке о повреди закона. Поред мера које изриче за те повреде Закона, Агенција може поднети и прекршајне пријаве против функционера.

ПЕРЦЕПЦИЈА КОРУПЦИЈЕ

Истраживања у којима се истражује перцепција дају слику о томе колико у неком друштву има корупције. Ипак, та слика често одудара од стварности. У друштву у коме је корупција табу тема, о њој се неће много причати, па ће можда и перцепција бити мања. У држави у којој је почео озбиљан обрачун са корупцијом, та тема ће бити присутна у медијима, па ће и грађани можда имати осећај да корупције има више него што је то случај у стварности.

Постоје и предрасуде и уврежене слике, али и неке специфичне ситуације које доводе до пораста перцепције у односу на стварно стање. Тако ће готово свако ко изгуби парницу тврдити да је судија корумпиран, а странке које адвокат „насанка” тврдећи да мора да им наплати додатну „тарифу” како би подмитио неког у суду чврсто ће веровати да је правосуђе а не адвокатура корумпирано.

Ипак, истраживања дају основну слику о стању корупције, или барем оквир за слику. Да би слика била потпуна, потребно је податке о „утиску” упоредити са стварним искуствима и ставовима испитаника о корупцији и све то коначно укрстити са мерама које се предузимају за сузбијање корупције – како оним репресивним (које значајно могу да утичу на перцепцију), тако и са оним дуготрајним превентивним (које се мање виде) и едукативним (које ће деловати на испитанике како би боље препознали корупцију и антикорупцију).

Важно је, наравно, и како медији интерпретирају истраживања о перцепцији. Лоше интерпретирана али много пута поновљена перцепција корупције створиће слику која одступа од стварности: ако 80 одсто испитаника сматра да у неком сегменту друштва (здравство или судство) има корупције, (погрешно) тумачење да је 80 одсто лекара (или судија) корумпирано учврстиће и оне који немају директна искуства са корупцијом у уверењу да је тај сегмент корумпиран, а свако следеће истраживање представљаће слику која је све више искривљена у односу на стварно стање.

ПРЕВЕНЦИЈА У БОРБИ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ

Сврха превенције јесте спречавање да се функционер или државни службеник нађе у ситуацији да може да оствари корист од корупције, а да му при томе изазов и профит од тог „аранжмана” представљају довољан подстицај да превазиђе страх да ће бити откривен и кажњен. Ризик од упуштања у корупцију биће мањи ако постоје слабости у прописима и процедурама које обезбеђују одговорност функционера и слабости у начинима и методама за откривање корупције. Превенцијом се откривају и отклањају те слабости и проблеми у систему (прописима, организацији, процедурама).

Превенција, међутим, у ширем смислу укључује и преостала два темеља за сузбијање корупције – репресију и едукацију. Едукацијом се развија свест о штетности корупције и погубним последицама које доноси, док се репресијом потенцијални учесници коруптивних процеса одвраћају од тога да се у њих упусте, како и сами не би били санкционисани.

Постоји још једна тесна везе репресије и превенције – уколико после репресивне акције (откривања корумпираних функционера, службеника или било којих других особа, укључујући и оне у приватном сектору) не уследи превентивна активност, оставља се велики ризик да ће места уклоњених (ухапшених, осуђених) заузети нови ешалон особа спремних да се упусте у корупцију, који верују да ће бити „спретнији” и да неће бити откривени. Корупција ће, можда, због претходног искуства бити скупља (износ мита ће се повећати због ризика), али неће бити сузбијена. Да би се то десило, неопходно је истражити механизме, прописе, процедуре, који су омогућили да се случај корупције деси и да се ти системски недостаци отклоне.

За превентивну делатност у Србији у првом реду је задужена Агенција за борбу против корупције. Превенцијом се, поред Агенције, баве и други органи или организације. Савет за борбу против корупције основан је као првенствено превентивно тело чија је улога била да Влади Србије указује на пропусте у прописима. Омбудсман, у области добре управе, и Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, у области транспарентности, имају огроман значај за спречавање корупције. Одговорни медији морали би да постављају питања у вези са системским проблемима у борби против корупције и да едукују грађане и на тај начин делују у систему превенције, док су невладине организације већ препознате као карика у том систему.

Документ	Преузимање
Речник корупције / Издавач: Асоцијација независних електронских медија (АНЕМ), аутори: проф. др Чедомир Чупић и Златко Минић	овде