Заштита животне средине

Заштита животне средине подразумева скуп различитих поступака и мера који спречавају угрожавање животне средине с циљем очувања биолошке равнотеже.

Заштита животне средине обухвата мере за: смањење буке, контроле воде, смањење штетних здувних гасова из индустријских постојења и саобраћаја, контролу квалитета прехрамбених производа, забране производње једињења која разграђују озонски омотач или негативно контаминирају постојеће екосистеме.

Еколошка одбрана је мултидисциплинарна област и треба да представља трајну обавезу свих чланова друштва. Њена мултидисциплинарност проистиче из чињенице да здравље, животна средина и социјални услови представљају комплекс области и проблема који су у сталној интеракцији. Брига о животној средини је са гледишта нашег друштва приоритет од свеукупног значаја за друштво. Здрава животна средина је основ за очување људске егзистенције, здравог развоја друштва и битан фактор за ниво живота становништва.

Циљеви заштите животне средине су:

• Очување и заштита здравља људи, целовитости, разноврсности и квалитета екосистема.
• Генофонда животињских и биљних врста
• Плодности земљишта
• Природних лепота и просторних вредности
• Културне баштине и добара које је створио човек
• Обезбеђење услова за ограничено, разумно и одрживо газдовање живом и неживом природом
• Очување еколошке стабилности природе, количине и квалитета природних богатстава
• Спречавање опасности и ризика по животну средину

Начини заштите животне средине су:

• Смањење употребе пластике
• Штедња електричне енергије
• Рециклирање отпада
• Едуковање себе и других

Човек је својом деловањем променио изглед Земље и у значајној мери оштетио биосферу. На огромним површинама планете потпуно су уништени природни екосистеми (шуме, степе, мочваре) или су замењени вештачким (плантаже, фарме, насеља).

Оно мало природе, која још постоји као нетакнута, полако нестаје под притиском човека. Најпре је угрозио шуме као најсложеније и најпродуктивније екосистеме.

Заштита природе представља мултидисциплинарни приступ решавању свих бројних проблема у природи (нпр. нестанак врста, уништавање предела).

Црвене и црне књиге

Опстанак многих биљних и животињских врста данас је угрожен, многе се налазе пред ишчезавањем, а велики број је заувек нестао. Први и веома значајан корак у остварењу заштите јесте евидентирање угрожених врста флоре и фауне. Томе служе такозване Црвене књиге. Једна представља научно-стручне публикације у којима су наведене све врсте организација које подлежу заштитити према међународној класификацији степена угрожености:

врсте пред истребљењем; врсте у опасности од истребљења; рањиве (осетљиве врсте); ретке врсте.

Ретке и угрожене врсте су заштићене законом. Проглашавањем њихових станишта за строге природне резервате, у којима влада посебан режим и у којима је активност људи сведена на најмању меру, представља најефикаснији начин заштите угрожених врста. Најсложенији, али и најобухватнији облик заштите природе су национални паркови, у чијем се оквиру налази вец́и број резервата.

У свету је такође формирана и Црна књига у којој је попис више хиљада врста биљака и животиња које је човек, нажалост, истребио својим бахатим, похлепним и немарним понашањем.

---

Национални акциони план

Национални акциони план за коришћење обновљивих извора енергије Републике Србије (НАПОИЕ) (28.06.2013.) је документ којим се подстиче инвестирање у област обновљивих извора енергије (ОИЕ), а у коме су утврђени циљеви коришћења обновљивих извора енергије до 2020. и начин њиховог остварења. НАПОИЕ је настао из међународне обавезе коју је Република Србија преузела 2006. „Законом о ратификацији уговора о оснивању Енергетске заједнице између Европске заједнице и Републике Албаније, Републике Бугарске, Босне и Херцеговине, Републике Хрватске, Бивше југословенске Републике Македоније, Републике Црне Горе, Румуније, Републике Србије и Привремене мисије Уједињених Нација на Косову у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности уједињених нација“ (2006).

Република Србија је, потписивањем овог уговора, прихватила да примени различите директиве у области обновљивих извора енергије, а у складу са Директивом 2009/28/Е3 прихватила је обавезујуће циљеве за чланице Европске Уније да обезбеди да ОИЕ до 2020. године учествују са 20% у бруто финалној потрошњи на нивоу ЕУ; као и да у истом периоду унапреди енергетску ефикасност и побољша је за 20%. Анексима су прецизирани појединачни циљеви сваке државе чланице. Република Србија је, у складу са Директивом 2009/28/Е3 и Одлуком Министарског савета Енергетске заједнице (18/10/2012), себи поставила амбициозан циљ од 27% ОИЕ у бруто финалној потрошњи енергије у 2020. години, и с тим у вези донела је читав низ закона, пописа и административних одредби, што је још једна њена обавеза до краја 2013.године, проистекла из Одлуке Министарствог савета Енергетске заједнице.

ПДФ за преузимање

---

Према Нацрту Стратегије Развоја Енергетике Републике Србије за период до 2025. године са пројекцијом до 2030. године (2012) стратешки развој енергетике заснован је на успостављају баланса између производње енергије из доступних извора, потрошње енергије са тржишним и социјално одрживим карактером, и ефикасније производње и коришћења што „чистије“ енергије из обновљивих извора (ОИЕ). Другим речима, ефикаснијом производњом енергије из доступних и обновљивих извора, са планираним и исплативим пласманом, могуће је успоставити одрживи енергетски систем. С друге стране, стратешки приступ енергетици је пут смањења еколошких претњи и економских трошкова.

Према најновијој стратегији планирани су следећи приоритети:

1) обезбеђивање енергетске безбедности, смањивањем увозне зависности, обезбеђивањем енергетских резерви нафте и природног гаса и изградњом нових електроенергетских капацитета;

2) развој тржишта енергије у оквиру ЕУ енергетског тржишта у које је Република Србија интегрисана потписивањем Уговора о оснивању енергетске заједнице, што доприноси економском развоју и стабилности земље и изградњи модернизације електроенергетске и гасоводне инфраструктуре.

3) успостављање одрживе енергетике, кроз примену мера енергетске ефикасности, коришћење обновљивих извора енергије и примену норми за заштиту животне средине и смањење штетних утицаја на климу.

У циљу развоја енергетског система планирана је изградња електроенергетских система, изградња система даљинског грејања, учешће енергије из обновљивих извора у бруто финалној потрошњи енергије (БФПЕ) од 27%, отварање нових површинских копова за производњу угља, ублажавање увозне зависности од нафте, изградња гасоводне инфраструктуре за производњу природног гаса, уз ефикасније коришћење енергије широког спектра примене.

У корист очувања животне средине, тенденција глобалне енергетике је да се све више ослања на обновљиве изворе, а све мање на исцрпиве ресурсе. На основу статистике „зеленог“ енергетског система Србије, обновљиви енергетски потенцијали су највише коришћени у хидротоковима док су преостали обновљиви извори још увек у фази развоја. Увођењем принципа „чистије“ и штедљивије производње енергената, развија се и користи све ефикаснија опрема и технологија, подстичу се пројекти широког спектра примене, од малих домаћинстава који се прикључују на дистрибутивну мрежу до капацитета индустријских размера. Стратешки национални циљеви су да се расположиви обновљиви ресурси користе у производњи електричне енргије, у топланама и финалној потрошњи, као и у саобраћају.

Ова стратегија потенцира да се одржива енергетика, између осталог, постиже стварањем економских, привредних и финансијских услова за повећање удела енергије из обновљивих извора енергије.

У Националној стратегији одрживог развоја (2008) сектора за обновљиве изворе енергије, дефинисани су следећи циљеви:

-опсежнија истраживања потенцијала одрживих извора енергије,

-одређивање технологија за које је оправдано увођење подстицајних мера и механизама,

-доношење прописа (олакшица, подстицајних цена итд.) за подстицање коришћења енергије из обновљивих извора,

-повећање обима коришћења обновљивих извора енергије,

-образовање и развијање свести као подстицај инклузије у производњу и коришћење енергије из обновљивих извора.

ПДФ за прузимање

---

Овде можете преузети и Програм заштите животне средине града Београда:

ПДФ за преузимање

Извори: Клуб Арс Нова; Енергетски портал, Зелена учионица.

---

---

Пројектни менаџмент у области заштите животне средине:

Озбиљан и посвећен приступ пројектном менаџменту у области заштите животне средине је неопходан за успех сваке иницијативе која има за циљ да помогне у очувању наше непосредне околине, заједнице и па на крају и наше планете. Пројекат дефинишемо као: привремени подухват – осмишљен тако да постигне одређени циљ, а управљање пројектом укључује: планирање, извршење и праћење пројеката како би се осигурала успешна реализација.

У контексту заштите животне средине, пројекти могу имати различите облике, од иницијативе за уклањање смећа на локалу, спасавања угрожених јединки или читавих површина под зеленилом до организовања догађаја за покретање петиција и прикупљање средстава за неке крупније подухвате као што су постројења за рециклажу, пошумљавање, уклањање депонија и слично.

Без обзира на врсту пројекта, ефикасно управљање пројектом је од суштинског значаја како би се осигурало да се пројекат заврши на време, у оквиру буџета и по жељеним стандардима квалитета.

Први корак у управљању пројектом па тако и у области заштите животне средине је дефинисање обима пројекта, што укључује идентификацију циљева, задатака и резултата пројекта. Ово је неопходно јер помаже да се осигура усклађеност пројекта са мисијом и вредностима организације, односно појединца који га спроводи. Такође помаже да сврха пројекта буде јасна, као и да сви укључени у исти разумеју и знају шта се од њих очекује.

Када се дефинише обим пројекта, следећи корак је израда плана пројекта. Овај корак укључује разлагање пројекта на мање задатке и креирање временске линије за сваки задатак. План пројекта такође треба да садржи буџет, одобрене ресурсе и процену ризика. У хуманитарном раду је изузетно важно узети у обзир утицај који пројекат има на заједницу у којој се реализује и осигурати да се ресурси ефикасно користе.

Ефикасна комуникација у тиму је један од најважнијих аспеката у управљању свим пројектима. Неопходно је редовно комуницирати са свим заинтересованим странама, укључујући донаторе, волонтере, представнике локалних самоуправа и припаднике заједница у којима се пројекат реализује. Ово помаже да сви који су укључени у пројекат у сваком тренутку знају како напредује реализација, као и да сва питања, недоумице и евентуално конфликти брзо решавају.